Magija - Područje polarnog kruga koje se prostire na teritoriji čak četiri države, kod nas znano kao Laponija, domovina je Deda Mraza, irvasa, leda i glečera i nomadskog naroda Sami...

Nije država, ali se prostire na području čak četiri države. Domovina je Deda Mraza, irvasa, polarne svetlosti, leda, glečera i nomada. Laponija (kako je poznata u svetu, a zapravo je to ime samo severne pokrajine u Finskoj), područje je u evropskom ledenom pojasu. To je prostor na kom polarni krug seče najsevernije krajeve Norveške, Švedske, Finske i Rusije. Prostor koji ima svoj narod, jezik, običaje, kulturu i tradiciju. Sve to ima, ali nema državne granice.


Baš tu, u toj nedođiji, koja većini običnih smrtnika izgleda kao nemoguće mesto za život, u miru živi nomadski narod Sami ili kako ih mi zovemo - Laponci. Na njihovom jeziku „sami" znači čovek, a Lapi su ljudi odvezeni na kraj sveta. Na norveškom je „laponci" sinonim za nomade. A oni sami sebe nazivaju Sami. Slobodno se kreću teritorijama četiri države bez pasoša. Kako u savremenom svetu svaki čovek mora da ima državljanstvo, tako svako laponsko pleme ima državljanstvo zemlje u kojoj provodi najveći deo godine.

Kako izgleda Laponija? Nije ona baš skroz ledom okovana. Nekada čak ima i blaga leta tokom kojih temperatura zna da poraste i do 20°C. Tada se sneg povlači i otkriva vrlo bogatu floru i faunu na nežnim brežuljcima, u šumama, kraj reka. Ipak, većim delom godine je pod snegom, a temperature znaju da padnu i na - 30°C!

Nekada davno bilo je pokušaja da se to silno belo prostranstvo i taj slobodan nomadski narod zauzdaju u neke konkretne granice, pa je tako trebalo da Sami, koji su živeli u Norveškoj, budu Norvežani i preuzmu hrišćanstvo. Isto se dogodilo i u Švedskoj, Finskoj i Rusiji. U međuvremenu je društvo uznapredovalo i ponovo Laponiju prepustilo „ljudima".

I eto, baš među narodom koji živi „na kraju sveta" dom je najpoznatijeg lika svetovne hrišćanske tradicije - Deda Mraza. I, naravno, on je najveći turistički potencijal ove zemlje, ali ne i jedini.

Narod irvasa

Naučnici su se bavili istorijom ovog naroda i zaključili da je njihova prapostojbina Ural, odakle su krenuli pri kraju ledenog doba s krdima irvasa, koja su se povlačila sa severa uporedo s povlačenjem leda. Od tada pa do danas oni verno prate irvase. Zato ih često nazivaju narodom irvasa.

U porodičnim grupama, koje se nazivaju site, polako putuju sa svojim imetkom, uporedo sa smenjivanjem godišnjih doba u polarnom krugu. U zimskim mesecima su u podnožju planina, a po lepom vremenu u planinama. U oba slučaja imaju svoje „kuće", brvnare i šatore.

S proleća, kada stado irvasa zastane i njihovi pastiri s njima, tu nikne logor. Dok irvasi tragaju za mahovinom ispod snega i mladim lišajevima priljubljenim uz stene, Laponci počinju da grade privremene domove, šatore koji se nazivaju kiti. Centralno mesto u domu Laponaca jeste ognjište. Na njemu se priprema hrana za ukućane. To su jela od tek ulovljene ribe iz zaleđenog potoka nadomak šatora ili, češće, od sušenog ili zamrznutog mesa irvasa.

Postoje i njihova sezonska boravišta, a to su mesta na kojima se rađaju mladunci irvasa. Čim mladunci ojačaju, polazi se dalje. Vekovima tako - istim putevima, stazama i bogazama, da se stigne u planine i sagrade kolibe u kojima mnoge site svake godine provode leto. Ukoliko nema dovoljno koliba za sve porodice, Laponci se late posla. Bez eksera, bez cigle, betona... ali dovoljno otporne da izdrže sve nedaće surove prirode u kojoj žive. A jedna prostrana koliba skriva sve blago kojim jedan Laponac raspolaže: to su obično deca u društvu jednog dobro obučenog psa da im bude dadilja, da bi majka bila slobodna da se nesmetano bavi svakodnevnim domaćim poslovima.

Zvezde kao časovnik

Duž svojih putanja oni uspešno grade i hramove. Pre nekoliko stotina godina njihovi plemenski bogovi su bili sunce, grom, vetar, a u 17. veku u Laponiju su stigli misionari da ih nauče hrišćanskoj veri i tada se većina ovog naroda pokrstila.

I škole su dosegle do ovih ljudi van prostora i vremena, a časovi se odvijaju u kati, šatoru posebno načinjenom i namenjenom za tu svrhu.

Zimi, kada su u stalnim zimskim boravištima, idu na pijace u gradove da bi prodali svoje rukotvorine i sreli se sa ostalim sunarodnicima. Plemena se prepoznaju po šarama na ženskim šalovima i čipki na ivicama kapa, kao i po muškim kapama, kojih se ovaj narod vekovima unazad ne odriče.

Kako žive od lova i ribolova, uzgoja sobova, na jelovniku je, može se pretpostaviti, riba na hiljadu načina, dimnjena, sveža, usoljena...

Danas je, ipak, sve manje Laponaca koji se drže tradicionalnog načina života - onih kojima zvezde kazuju koliko je sati, nebo kakvo ih vreme sutra očekuje, koji žive skromno i zadovoljni su prirodom i njenim bogatstvom. Danas je, naime, sve više onih koji žive u gradovima i imaju normalne (moderne) poslove i žive savremenim načinom života.

Atrakcije

*Ukoliko želite uživo da vidite polarnu svetlost, preporučuje vam se da potegnete do Norveške, gde je zima ipak nešto blaža, ili pak do Finske, gde obećavaju da ćete je videti svake vedre noći (noć mora biti tamna, na svetlom nebu sutona svetlost se neće videti). Aurori borealis, kako je još zovu, možete se diviti tokom cele godine, ali samo ako dođete do Laponije.

*U švedskom delu, kod Lukasjarvija, postoji najveći iglo na svetu, u kom turisti mogu da popiju piće (uglavnom votku) s ledenog bara, pa čak i da se venčaju u ledenoj crkvi!

*Oni koji vole zimske sportove krenuće put Finske i prave Laponije koji je, kažu, najbolje mesto za kros-kantri skijanje (skijaški maraton), ludu vožnju na snoumobilima ili će se odlučiti za vožnju sankama koje vuku sobovi ili haskiji.

*Norveški deo Laponije nudi nešto za ljubitelje istorije gde će pronaći sve o kulturi naroda Sami, njihovom jeziku i običajima (Sami tim park). Ovde živi i najveći deo Sami populacije.

Izvor: Press